Zabrinutost zbog simptoma je uobičajeni razlog zbog kojeg se traži medicinska ili pomoć psihologa. Ali… anksioznost se ispoljava ne samo kao strepnja, preterana zabrinutost, ovrthinking veći kroz telesne simptome kao što su bol, grčevi, trnci, drhtanje, stezanje u stomaku, osećaj „knedle u grlu“ zbog kojeg se ne može gutati, senzacije kao što su nadutost želuca, zgrčenost stomaka, lupanje srca, glavobolja.…. Ovo znači da kada ni posle opsežne medicinske pretrage nije utvrđeno da postoji telesno oboljenje dalje se ovi pacijenti upućuju kod psihijatra ili kod psihologa odnosno predlaže se psihoterapijski tretman. Dakle,da pojasnim: mnoge tegobe tj. simptomi koji se osećaju kao telesni ustvari su psihološkog porekla, telo odnosno organ nije oboleo ali psiha jeste. Telo trpi jer je pre toga naša psiha dugo trpela a izraženi simptomi nas teraju da počnemo da obraćamo pažnju.
Zašto nastaju telesni simptom i anksioznosti? Zbog mehanizma tj. proceca koji nazivamo somatizacija. Somatizacija je ustvari proces putem kojeg naš organizam psihičke teškoće tj anksioznost pretvara u telesne simptome, pričemu nema telesnog oboljenja. Nauci zasad nije poznat način kako ceo proces funkcioniše, ali ono što praksa psiholoških ordinacija pokazuje je sledeće: što je manji stepen svesnosti o sebi kao biću to je veća verovatnoća da se ne prepoznaju psihičke teškoće koje će onda početi da se „oglašavaju“ kao telesni simptom. Logika ovog procesa je jasna – ako ne obratiš pažnju na sebe i svoje psihičko funkcionisanje, organizam će naći načina da ti skrene pažnju na to!
Osim somatizacije, možete sresti i sledeće pojmove koji u suštini govore o istom: somatoformni simptomi, medicinski neobjašnjivi simptomi, funkcionalni simptomi. Ovde će mali naglasak biti na tzv. funkcionalnim simptomima. Svi ljudi ih dožive ponekad, ali kod manjeg broja ljudi istrajavaju i ometaju svakodnevno funkcionisanje. Neki od primera: dete ne želi da da ide u školu pa povrati ili ima temperaturu, a kad ne ode simptom odmah prestaje, kod starije dece se razvije npr glavobolja i jaka telesna slabost… Kod odraslih je moguće da kada se suoče sa teškim i napetim situacijama padnu u nesvest, počnu jako da kašlju, imaju doživljaj da se guše ili imaju izraženu tahikardiju, povećan krvni pritisak, učestalu potrebu za mokrenjem, ne mogu da izgovore reči ili im se koče ekstremiteti a često je i da dođe do prekida i/ili odlaganja ciklusa kod žena.
Neki opšti telesni simptomi koji mogu imati psihološke uzroke su osim pomenute glavobolje i bol u stomaku, bol u grudima koji ne potiče od srca, mišićni bol, bol u leđima, hronični umor, prenadražljiva creva, vrtoglavica, lupanje srca, zujanje u ušima…često je prisutna kombinacija simptoma npr. vrtoglavica i lupanje srca, trnci u mišićima i bol u telu ili glavi itd.
U osnovi somatizacija je u stvari anksioznost tj. anksiozni poremećaji svih vrsta, depresija ili mešoviti anksiozno depresivni poremećaj, koji se često ispoljavaju kroz telesni simptom/e i za njihovo otklanjanje je potreban psihoterapeutski tretman. Posebno teška i istrajna anksioznost je hipohondrija koja se manifestuje tako da je klijent potpuno ubeđen da je bolestan uprkos svim medicinskim rezultatima koji govore suprotno. On onda vreme provodi intenzivno se preispitujući u vezi sa svojim simptomima, i tumači ih tako da stalno potvrđuje dijagnozu koju je sam sebi dao. U centru njegovog života je bolest koje u stvari nema.
Moje profesionalno iskustvo govori da ljudi različito prihvataju ideju da su njihove telesne tegobe u stvari psihičke. Mnogi klijenti budu zatečeni i iznenađeni kad im lekar to saopšti, neki to brzo prihvate a nekima treba dosta vremena jer im je to „nelogično”. Za psihoterapijski rad su oni ujedno i najteži jer je potrebno „potrošiti” dosta psihoterapeutskih seansi da bi se došlo do tačke gde se prihvata da je ovo uopšte moguće. Ćešće su to muški klijenti, orijentisani na racionalno i logično razmišljanje i ispunjavanje različitih zadataka, koji su retko obraćali pažnju na svoj unutrašnji svet a još manje pokušavali da je upoznaju i njome ovladaju. Ili kako to reče jedan moj klijent „nije mi jasno kako to da glava može tako da utiče na moj stomak” i da bi „više voleo da je stvarno bolestan (od telesne bolesti), nego da razmišlja o psihičkom poremećaju”. Oni dobar deo vremena budu uspešni, sve ide kako bi želeli ali u momentu kada se pojave stresni životni zadaci, gde moraju da pronalaze nove načine prilagođavanja, počinju da gube psihološku ravnotežu. Oni koji ovo prepoznaju kao psihološki problem i potraže stručnu pomoć, relativno brzo prevazilaze teškoće. Oni koji ovo ne prepoznaju kao psihološki problem, verovatno je da će razviti telesni!
Za sve koji budu čitali ovaj tekst jer im je tema bliska, važno je da postanu svesni i prihvate ne samo deklarativno da je naš organizam kao i mi sami jedinstvena i neponovljiva celina i psihe i tela. Njihov odnos je isprepleten tako da nam je mnogo toga jasno ali i tako da je skriveno od našeg pogleda. Čovek greši kada sebe doživljava samo kao telo kao što greši ako sebe doživljava samo kroz psihički aspekt! Za sve što se u našoj psihi zbiva osnova je telo i obrnuto, ono što se dešava u telu retko kad je odvojeno od našeg psihičkog funkcionisanja.
Kada vam lekari potvrde da niste fizički oboleli ali da vaši telesni simptomi imaju psihičku pozadinu, prvo to valja prihvatiti a onda se zaputiti putem razotkrivanja – šta nam to poručuju, u čemu to grešimo, kako se odnosimo prema sebi, svojoj okolini, ljudima ili životu. Zašto je bilo potrebno da toliko potiskujemo sopstvene emocije i razvijemo telesne simptome i da li je ovo način na koji nas naš organizam tera da ovu neravnotežu ispravimo?! Tome služi psihoterapija – da se osvesti, prepozna i prihvati ono što se dešava a potom polako menja. Menjamo se tako da moramo uvažiti i telo ali i naš bogat unutrašnju svet doživljavanja!