U našem narodu i jeziku postoji doskočica da su „dobar i lud braća rođena“ upućujući na iskustvo u kojem je neko bio iskorišćen, izmanipulisan ili zloupotrebljen čineći dobro drugome. Koristeći psihološki rečnik govorimo o tome da li dobrota treba da ima granice odnosno šta se dešava kada ljudi vođeni potrebom da uvek čine drugima dobro ne osećaju da im se uzvraća na isti način?!
Šta je dobrota? Osobina koja znači da se drugima pomaže, ima se razumevanja i saosećanja za njihove probleme a bez lične koristi. I baš ovaj poslednji deo koji govori o tome da smo dobri ako isključimo ličnu korist može da napravi velike teškoće. Zamislite osobu koja je godinama u vezi u kojoj stalno pruža emocionalnu, ličnu i materijalnu podršku ali zauzvrat dobija malo ili ništa osim obećanja da će jednom biti drugačije. Ili osobu koja na svom poslu postepeno dobija sve veći obim zahteva koji prevazilaze sve utvrđene dogovore , ali ne dobija nikakvu satisfakciju za to. U nekom trenutku počinje da se trudi sve više i u vezi i u poslu ili sa prijateljima ali se oseća sve lošije i depresivnije. U čemu je onda problem?
Tokom odrastanja kada se ličnost postepeno oblikuje, na nas a da toga nismo svesni jako utiču osnovne poruke koje dobijamo pre svega u porodici a potom i od ostalih nama bitnih ljudi. Ovaj proces se naziva introjekcija a znači da u sebe unosimo pogled na svet koji nam prenose. Tako postepeno prisvajamo dominantne stavove i vrednosti naših roditelja, uzora, vaspitača a da toga nismo svesni. Tako poruke da moraš biti dobar, iskren, pošten ili obrnuto da se ne treba verovati ljudima, postepeno oblikuju naš sistem vrednosti, našu referentnu tačku na osnovu koje se ophodimo prema drugima. Kroz sazrevanje i kroz raznovrsna i dobra a naročito loša iskustva s ljudima sve što smo mislili da je ispravno može biti dovedeno u pitanje. Odrastanje u osnovi podrazumeva preispitivanje ličnog vrednosnog sistema i zrelijeg prilagođavanja odrasloj stvarnosti. Bolno je kada osoba shvati da je osoba kojoj veruje izneverila to poverenje, kada shvati da neko uvek daje prednost svojim potrebama i interesima i nikad ne uzima u obzir potrebe drugih, kada neko jednu stvar govori a drugačije se ponaša… Na osnovu ovakvih iskustava prevazilazimo naivnu dečju sliku sveta i uverenje da su svi ljudi uvek dobri, postajemo svesniji da je stvarnost drugačija.
Problem nastaje kada neke osobe predugo zadrže vrednosni sistem u kome je veoma čvrsto i gotovo nepomerivo usađen vrednosni stav da smo moralno ispravni i prihvatljivi jedino ako uvek vodimo računa o tuđoj dobrobiti. Ovo se ispoljava u njihovom životu i ponašanju na sledeći način: dominira osećanje jakog sažaljevanja drugih bez obzira da li za to ima stvarne osnove, sklonost da se racionalizuje – nađe opravdanje za drugu osobu u svakoj prilici, prečesto su u situaciji da uskaču u situaciju da pomažu i kad se to od njih traži i kad se ne traži, osećaju jaku krivicu ukoliko iz nekog razloga ne mogu pomoći, imaju često osećaj da se nekako smanjuju pred drugima, osećaju da „nemaju prava da traže više“, plaše se da u bilo čemu pogrešejer im je to dokaz da su ustvari loše osobe, imaju teškoće da odrede lične prioritete jer su tuđi uvek važniji, imaju izraženo osećanje da drugima nije dovoljno stalo do njih a u realnom životu su često u ovakvim odnosima, lako im je izazvati osećaj krivice, ne mogu da izraze neslaganje ili kažu ne, često koriste projekciju tj zamišljaju da će drugi negativno misliti o njima ako nešto traže za sebe..Tokom vremena počinju da razvijaju anksiozne ili depresivne simptome, svesni su da „nešto nije u redu“ ali to uglavnom ne povezuju sa sopstvenim stavovima i uverenjima jer ih smatraju ispravnim. Taj osećaj „da nešto nije u redu“ ih dovede na psihoterapiju. Kroz psihoterapeutski proces moraju da nauče da koriguju osnovna uverenja vezana za ideju o dobroti.Ove ideje su osnova njihovog pogleda na život i na odnose sa ljudima a problem je što ih osoba doživljava kao temelj koji ne treba dirati. Moraju da nauče da dovedu u pitanje stavove kao npr „nisam dobra osoba ako ne učinim drugima“, „nije hrišćanski brinuti o sebi,već o drugima“, „ljubav je kad ispunjavaš želje i potrebe drugoj osobi“, „nije važno šta ja želim i hoću jer je to sebičnost“, „ako kažem ne ja nisam dobra osoba“… Tek kada isprave ove unutrašnje nejednačine tj nauče da vrednuju sebe isto kao i druge postaju funkcionalniji i zadovoljniji. Nauče da se može biti dobar ako povedemo računa i o sopstvenoj dobrobiti.
Snežana Tica, psihoterapeut